уторак, 04. јун 2013.

Da naše pare ostanu u našoj Srbiji!

Bacanje ogromnih količina energije, veliko i nekontrlisano zagađenje zemlje, vode, vazduha, nekontrlisano korišćenje ("arčenje") prirodnih resursa, sve veće zaduživanje i odliv našeg novca za nabavku fosilnih energenata i energije iz inostranstva doveli su nas do velikog siromaštva i propasti državne ekonomije. SRBIJA radije uvozi gas i naftu iz dalekih nekih zemalja nego da na teritoriji svake opštine otvori svoje "zelene bušotine" gasa i nafte, zaposli ljude, očisti životnu sredinu, smanji negativan uticaj na klimatske promene, smanji spoljnotrgovinski deficit u kojem uvoz gasa i nafte prelazi iznos od 2 milijarde dolara. Dalje propadanja nacionalne ekonomije se može i mora zaustaviti ako se okrenemo sebi i svojim resursima primenjujući principe održivog ravoja. DA NAŠE PARE OSTANU U NAŠOJ SRBIJI!

Potrebno je da država hitno usvoji promišljenu politiku kojom bi se stimulisala proizvodnja energije iz obnovljivih izvora energije -OIE- (biomasa, biogas, sunce, vetar); primena kogeneracije tj.istovremene proizvodnje struje i toplote u industrijskim i komunalnim energanama; odvajanje organskog otpada prilikom njegovog odlaganja i prerada tog otpada u energiju i kompost; podizanje svesti na svim nivoima o neophodnosti promene ponašanja u energetskom i ekološkom sektoru.Građani/ke moraju poznavati rizike snabdevanja atomskom energijom, moraju poznavati pogubnost korišćenja struje proizvedene iz uglja na način kako se radi u SRBIJI, da bi se opredelili za novu energetsku politiku zasnovanu na štednji, efikasnosti i obnovljivim izvorima energije kako bi se osigurala sigurnost snabdevanja energijom i kako bi se zaštitila klima i životna sredina. Sve ovo garantuje trajnu održivost naše ekonomije i energetske nezavisnosti  u odnosu na realno moguće potrese i probleme na svetskom tržištu energenata i energije. DA NAŠE PARE OSTANU U NAŠOJ SRBIJI!

Na bazi svih prognoza nafta u 21. veku postaje sirovina koju je nerazumno i po ekonomiju pogubno koristiti za loženje peći i kotlova.Ako se koristi gas onda obavezno primenjivati kombinovanu proizvodnju električne i toplotne energije (kogeneraciju). Stalni porast cena nafte i gasa izvlači sve više novca iz kućnog budžeta građana umanjujući mogućnost podmirivanja svih ostalih potreba čak i zdravstvenih! Smanjenjem kupovne moći građana zbog velikih troškova grejanja i struje država usporava razvoj celokupne privrede čime se smanjuje BND što dovodi do stalnog povećanja poreza, akciza, PDV-a i svakako velikog zaduženja  koje se zbog nedostatka privrednih aktivnosti vraćaju uzimanjem novih kredita što državu sigurno vodi u opasnu dužničku krizu. Ako bi SRBIJA, koja uvozi gas i naftu za grejanje stanovništva supstituisala taj uvoz u visini od 300 miliona evra godišnje  na bazi svojih potencijala u bio masi, solarnoj energiji (kolektori), geotermalnoj energiji i otpadnoj toploti iz raznih procesa (npr.proizvodnja struje iz uglja) bila bi stvorena značajna privredna aktivnost koja bi dovela do otvaranja velikog broja radnih mesta. Sa pomenutom sumom novca koja bi privukla još toliko finansijskih sredstava od privatnih investitora država bi sa ukupnim investicionim fondom od 600 miliona evra subvencionisala i ugradnju energetski efikasne opreme kod velikog broja domaćinstava. Povećanje cene gasa i nafte u narednoj godini od najmanje 20% (optimistična prognoza) uvećava ovaj iznos na 720 miliona evra. Država uvek "nadje" tj. obezbedi pare za promovisanje energetske zavisnosti od uvoznog gasa i nafte umesto da promoviše proizvodnju energije iz OIE i primenu kogeneracije! DA NAŠE PARE OSTANU U NAŠOJ SRBIJI!

Primena kogeneracije tj. istovremene proizvodnje električne i toplotne energije u postojećim termoelektranama na ugalj i gradskim toplanama mogla bi SRBIJI da donese 2-3 puta veću proizvodnju energije. Trenutno se prilikom prozvodnje struje u TE na ugalj stvara toplotna energija koja se ne koristi, ili vrlo malo koristi, već odlazi u okolinu stvarajući veliku ekološku štetu zbog emisije zagađujućih materija i zagrevanja okoline. Naravno i veliku ekonomsku štetu: na svaki 1 MWh proizvedene i potrošene struje čija je cena cca 60 evra proizvede se i baci 2 MWh toplote čija je vrednost 100 evra!! Iz EPS-a dolaze upozorenja da, u slučaju da se SRBIJA na energetskom planu ne modernizuje i ne uvede neophodne standarde u oblasti zaštite životne sredine, postoji opasnost od zatvaranja energetskih objekata i od plaćanja visokih kazni za prekoračenje emisije štetnih gasova! EPS emituje preko 40 miliona tona CO2 a SRBIJA u celini preko 70 miliona tona CO2, tj. oko 10 tona CO2 po stanovniku!! Uvođenje poreza u EU na emisije ugljendioksida od 20 evra po toni niko u SRBIJI ne uzima ozbiljno jer smo mi uvek spremni da plaćamo razne neefikasnosti. Ako bi se iskoristila proizvedena toplota u TE povećao bi se značajno stepen izkorišćenja energetskog potencijala uglja a samim tim bi se smanjile emisije štetnih gasova, s jedne strane odnosno, država bi, s druge strane, ostvarila velike finansijske uštede jer bi značajno smanjila  uvoz gasa i nafte za grejanje građana i industrije. DA NAŠE PARE OSTANU U NAŠOJ SRBIJI!

Izgradnjom TE na ugalj KOLUBARA B koja bi proizvodila samo struju bilo bi bačeno u okolinu svakog radnog sata oko 750 MWh toplote što odgovara približno 1/3 današnjih potreba Beograda za grejanjem koje se danas podmiruje uvozom 95.000 m3 gasa svakog sata što u zimskoj sezoni grejanja, u trajanju od 3.000 sati znači uvoz od cca 265.000.000 m3 gasa, tj. devizni finansijski trošak od oko 120.000.000 evra. Zato SRBIJA mora da uvede kogeneraciju tj. istovremenu proizvodnju struje i toplote i da na taj način izkoristi 70% energetskog potencijala našeg uglja a ne kao do sada ni 25%! DA NAŠE PARE OSTANU U NAŠOJ SRBIJI!

Mogućnost izgradnje kogeneracionih postrojenja u gradskim toplanama je realna što bi iz nužne i potrebne proizvodnje toplotne energije za daljinsko grejanje stvorilo proizvodnju struje odnosno instalisanu električnu snagu od oko 3.000 MW! Ako SRBIJI, prema budućim potrebama u narednom periodu nedostaju 2 elektrane od po 750 MW tj. 1,5 GW proizilazi da primena kogeneracije u gradskim toplanama može da proizvede dva puta više struje od prognoziranih potreba, da značajno popravi "kvalitet" naše struje, da odložil izgradnju TE na ugalj i sačuva naš ugalj za neka teška i neizvesna vremena. DA NAŠE PARE OSTANU U NAŠOJ SRBIJI!

Održiva poljoprivreda i industrija hrane treba da smanje svoje negativne uticaje na životnu sredinu uključujući "trošenje" zemlje i zagađenje vode stalnom upotrebom mineralnog veštačkog đubriva kao i veliko emitovanje gasova koji izazivaju klimatske promene (metan,ugljendioksid). Pred poljoprivredom se postavljaju rigorozni zahtevi za pravilno odlaganje stajnjaka,ekskremenata i drugog organskog otpada,smanjenje zahvatanja čiste vode i pravilno korišćenje đubriva koje se rastura po njivama. Mnogo opravdanih zahteva a jedan odgovor koji rešava navedene probleme: biogas ! Biogasna tehnologija tretira zagađenje i organski otpad kao sirovinu za proizvodnju obnovljive "zelene" energije i biološkog organskog đubriva uz značajno smanjenje zagađenja zemlje, vode, vazduha i ozonskog omotača. Ostvarena proizvodnja struje, toplote, biođubriva i značajno smanjenje emisije gasova koji utiču na klimatske promene stvaraju velike finansijske efekte i značajno smanjenje  uvoza gasa, nafte, struje, komposta... DA NAŠE PARE OSTANU U NAŠOJ SRBIJI!

Farma svinja koja na godišnjem nivou proizvede i isporuči tržištu 30.000 tovljenika ukupne težine 3.000.000 kg "proizvede" i preko 100.000 tona opasnog organskog otpada (stajnjak, osoka, klanični otpad) što izaziva zagađenje površinskih i podzemnih voda, zemlje, vazduha, klime što sve utče negativno na zdravlje ljudi. Realizujući svoju delatnost farma troši struju izazivajući velike ekološke probleme koji prate kopanje uglja i proizvodnji struje u termoelektranama. Takođe, farma troši za svoje potrebe gas i naftu što izaziva značajan odliv naših para i to "deviznih" za nabavku gasa i nafte. Ako bi država stvorila obavezu i ambijent farma bi, rešavanjem ekološkog problema, iz biorazgradljivog otpada uz dodatak biljne zelene mase primenom biogasne tehnologije proizvela na godišnjem nivou oko 4.000.000 m3 biogasa što bi smanjilo uvoz fosilnog zemnog gasa za oko 2.500.000 m3 za čiju nabavku je potrebno obezbediti oko 1.000.000 evra! Korišćenjem pomenutog biogasa farma bi proizvela oko 8.000.000 kWh struje čime bi se smanjila potrošnja uglja za više od 16.000 tona i veliko zagađenje koje prati proizvodnju struje iz uglja. U SRBIJI se danas proizvodi oko 3.000.000 tovljenika godišnje a realne mogućnosti su duplo veće što bi omogućilo značajan izvoz svinjskog mesa (Danska proizvede oko 20.000.000 tovljenika od čega 70% ide u izvoz). Proizvodnja zelene bioenergije i biođubriva bi se značajno uvećala a "odliv deviza" za uvoz gasa i nafte značajno smanjio. DA NAŠE PARE OSTANU U NAŠOJ SRBIJI!

U SRBIJI se danas gaji oko 400.000 krava muzara a realna mogućnost je duplo veća što bi omogućilo sigurno snabdevanje domaćeg tržišta i značajan izvoz mleka i mlečnih proizvoda, zapošljavanje velikog broja ljudi i trajno i održivo korišćenje poljoprivrednog zemljišta. Pravilnim i obavezujućim tretmanom stajnjaka i osoke nastalim gajenjem 400.000 krava muzara proizvelo bi se, uz dodatak zelene biljne mase, 320.000.000 m3 biogasa što bi smanjilo uvoz ruskog gasa za 190.000.000 m3 odnosno devizni odliv od 75.000.000 evra. Ako bi se u kratkom  roku dostigao kapacitet od 800.000 krava muzara veliki broj ljudi bi se angažovao u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, za tretman i sakupljanje organskog otpada i biomase, za rad na bioenergetskim  postrojenjima, na održavanju instalacija i procesa i sve to u očuvanoj životnoj sredini. Proizvedena zelena energija bi smanjila devizni odliv za nabavku gasa od 150.000.000 evra! DA NAŠE PARE OSTANU U NAŠOJ SRBIJI!

SRBIJA ima 4.600 sela a na putu izumiranja je više od 2.000 sela i zaseoka. Više od 700.000 hektara neobrađenog, zaparloženog i "ostarelog" zemljišta a stočni fond je prepolovljen. Seosko stanovništvo je marginalizovano a životna sredina je razorena zbog čega najsiromašniji najviše ispaštaju jer njihov život zavisi od vode, zemlje i šuma. Vraćanjem života u regione koji odumiru gradovi bi imali višestruku korist u trajnom snabdevanju zdravim i bezbednim proizvodima i bolju prirodnu sredinu koja proizilazi iz održive ruralne sredine. Investiranje u velelepni i veliki poslovni prostor, sportske centre, akva parkove, trgovačke lance nije donelo ekonomski oporavak koji bi svakako bio ostvaren da je država stvorila ambijent da se investiralo u poljoprivredu i bioenergiju zasnovanu na 100% domaćim resursima. Korišćenjem domaćeg potencijala u biomasi, koji je svuda oko nas, drastično smanjujemo uvoz gasa i nafte. DA NAŠE PARE OSTANU U NAŠOJ SRBIJI!

Država donosi loše ekonomske mere i odluke kojima tera građane da se greju na struju, uvozni gas i naftu a dozvoljava da se kod nas proizvedeni peleti, briketi, balirana slama i kukuruzovina izvoze u Italiju i Nemačku koje na taj način smanjuju svoju zavisnost od fosilnih energenata gasa i nafte. SRBIJA postupa obrnuto: izvozi 100.000 tona agropeleta i ostvaruje izvoz od 9.000.000 evra a uvozi fosilni energent gas istog energetskog potencijala koji plaća 18.000.000 evra!! Istovremeno to znači i povećanje emisija CO2 koje opterećuju konkurentnost naše privrede. Ogromni potencijali u korišćenju zemljišta koje nije u funkciji proizvodnje hrane i značajni šumski potencijal na 150 lokacija u SRBIJI nude mogućnost za izgradnju 150 bioenergana ukupne električne snage  od 500 MW (4.000.000 MWh godišnje) i preko 1.000 MW (8.000.000 MWh godišnje) toplote.Na taj način stvara se veliki prihod za svaku opštinu, zapošljavanje ljudi, dolazak investicija, očuvanje životne sredine i veliko smanjenje uvoza gasa i nafte. Da sačuvamo naš ugalj za buduće generacije i za teška i neizvesna vremena! Da  naše reke budu čiste i da riba u njima ne "pluta" već da pliva bez crva i klica u utrobi! Da vazduh u Obrenovcu bude čist i da naša deca odlaze na more i planine ne zbog lečenja astme i bronhitisa već zbog radosti koju mladost nudi! Da sprečimo emisije gasova koji izazivaju klimatske promene!! DA NAŠE PARE OSTANU U NAŠOJ SRBIJI!

четвртак, 13. децембар 2012.

Kogeneracija, biomasa i biogas - novi put za regionalni održivi razvoj


Aktuelna dešavanja u energetskom i ekološkom sektoru na lokalnom i globalnom nivou zahtevaju od svake zemlje snažne i strateške programe za štednju energije, zaštitu životne sredine i aktivno učešće u borbi protiv klimatskih promena, kako bi se ispunili zahtevi održivog razvoja. Sve izraženija glad za energijom i sve veći problemi oko zaštite čovekove okoline nameću ekonomski i ekološki efikasnu energetsku proizvodnju. Velika energetska postrojenja su, u pogledu zaštite čovekove okoline, postala meta javnosti, tako da je sa te strane dat signal u pravcu manjih, nezavisnih energetskih postrojenja lociranih na mestu potrošnje. Stepeni iskorišćenja u tehnologijama proizvodnje struje i "ekološki kvalitet" struje su bitan faktor energetskog menadžmenta.

Kogeneracija - kombinovana proizvodnja struje i toplote na mestu potrošnje ili u neposrednoj blizini je najekonomičnija tehnologija za proizvodnju energije koja je danas poznata. Korišćenjem gasovitog goriva (zemni gas), ali i obnovljivih izvora energije (biogas, deponijski gas, gas iz drvenog otpada, industrijski otpadni gasovi...), kogeneraciono postrojenje ispunjava ekološke standarde u oblasti zaštite vazduha, zemlje i vode. Ovakva energetska postrojenja dostižu visok stepen efikasnosti korišćenja primarne energije - do 90%.

Izgradnja kogeneracionih postrojenja je važna, jer obezbeđuje:

Zaštitu klime i očuvanje resursa
-          ušteda primarne energije preko 50% u odnosu na odvojenu proizvodnju struje u elektranama i toplote u kotlovima
-          smanjenje emisije CO2 preko 60% u slučaju korišćenja zemnog gasa
-          smanjenje emisije CO2 od 100% u slučaju korišćenja bioenergije

Otvaranje i izgradnju velikog broja energetskih postrojenja uz zapošljavanje velikog broja radnika

Strukturnu izmenu energetskog sektora u pravcu decentralizovanog energetskog snabdevanja
-          proizvodnja struje tamo gde se troši toplota
-          nova perspektiva za industriju, komunalnu delatnost i poljoprivredu
-          prava liberalizacija u sektoru struje preko velikog broja nezavisnih proizvođača struje
-          smanjenje prenosnih i distributivnih gubitaka u mreži
-          oslobađa državu od prevelikih investicionih ulaganja
-          smanjenje investicionog finansijskog rizika zbog kraćeg vremena za planiranje I izgradnju

Proizvodnju energije usklađenu sa Kjoto protokolom, što obezbeđuje dostupnost finansijskih fondova I modela modela finansiranja ovakvih projekata.

Zbog visokog stepena iskorišćenja energetskog potencijala goriva, značajnog smanjenja emisije štetnih gasova u atmosferu (izazivača ozonskih rupa i promene klime), korišćenja alternativnih i obnovljivih energetskih izvora (bimasa, smeće, ...), kogeneracija je označena kao značajna mogućnost smanjenja klimatskih promena i zagađenja životne sredine. Nesumnjiva je tendencija izgradnje visoko efikasnih, „malih“ decentralizovanih energetskih postrojenja, sa kratkim periodom amortizacije uz poštovanje strogih propisa o zaštiti čovekove okoline. Sistematska gradnja ovih postrojenja ima podršku političkih i zakonodavnih struktura u Evropi, stimulisana je tarifnim odnosima energenata i modelima finansiranja.

Srbija, kao evropska država, nagomilane probleme u enegetici i ekologiji, može i mora da reši usvajanjem ciljeva energetske strategije izražene direktivama, koje promovišu kogeneraciju, proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora energije, ograničenje emisija određenih zagađivača vazduha iz velikih ložišta, kao i uspostavljanje sistema tržišta gasova sa efektom staklene bašte. Usled nedostatka kapitala za krupne investicije, postojećeg nuklearnog moratorijuma i problema zaštite čovekove sredine, kogeneracija sa gasnim tehnologijama predstavlja odgovor na postojeće zahteve izgradnje energetskih kapaciteta u Srbiji, što istovremeno znači čuvanje sopstvenog energenta (ugalj), kao strateškog rezervnog goriva, ali i vodnih resursa i rešavanje velikih ekoloških problema.

Dostizanjem današnjeg nivoa primene kogeneracije sa zemnim gasom u EU od prosečno 10-15%, Srbija bi, koristeći postojeću gasnu infrastrukturu u kratkom roku od 2 godine mogla da postavi kapacitet od preko 300 MW električne snage sa proizvodnjom struje od preko 2,4 milijardi kWh godišnje. Istovremeno bi se proizvelo 2,5 milijardi kWh toplotne energije za lokalne potrebe grejanja, klimatizacije i tehnologije. Sa stanovišta elektro-energetskog bilansa zemlje, eliminisao bi se uvoz električne energije, a sa stanovišta ekologije smanjio bi se negativan uticaj na životnu sredinu, koji nastaje radom termoelektrana na ugalj. Ujedno bi država počela da ispunjava obaveze koje slede iz međunarodnih ekoloških ugovora (pravno obavezujućih), koji se odnose na snižavanje štetnih materija iz energetskih i industrijskih postrojenja. Takođe, EPS bi smanjio neravnomernost potrošnje električne energije (poravnanje dijagrama opterećenja) i dobio mogućnost da poveća izvoz i ostvari devizni priliv i ekonomičnost poslovanja. Sa stanovišta prirodnog gasa, smanjila bi se neravnomernost zimske i letnje potrošnje što značajno opterećuje gasnu privredu.

Obnovljivi izvori električne i toplotne energije, kao što su bio-masa, biogas i deponije smeća (deponijski gas) su evidentni i značajni potencijal proizvodnje tzv. ”eko struje” koja je u bilansima mnogih evropskih zemalja uvrštena u planske kategorije (Zakon o obnovljivim izvorima energije EU). Otpadne industrijske i kanalizacione vode u našoj zemlji, su organski vrlo zagađene i predstavljaju balast za rečne tokove i podzemne bunarske vode (industrijske zone u mnogim gradovima sa intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom, kao što su uljare, šećerane, fermentacija, klanice i prerada mesa, pivare, mlekare, farme). Rešavanje ovih problema je osnovni preduslov proizvodnje zdrave hrane, a kao prateći efekat pojaviće se značajna količina zelene energije i biođubriva. Ako se ovom potencijalu doda biljna masa iz ratarstva i sa devastiranog i zapuštenog zemljišta, moguće je utvrditi veliki i neiscrpan resurs za proizvodnju energije. 

Svaka opština poseduje potencijal u biomasi koja se može koristiti za proizvodnju struje i toplote bilo da se radi o drvetu, energetskim biljkama, zelenoj masi ili o organskom otpadu i ostacima. Na taj način gradovi i opštine mogu ostvariti značajno smanjenje upotrebe fosilnih energenata što doprinosi ekološkim ciljevima države da smanji zagađenje zemlje, vode, vazduha i emisije gasova sa efektom staklene bašte. Sa parama kojima se plaća grejanje na gas, lož ulje ili mazut, finansiraju se daleke zemlje, koje isporučuju gas i naftu, flote tankera, dugi cevovodi, čak i ratovi. Ako se grejanje ostvaruje sa biomasom iz regiona, onda novac ostaje u regionu za razvoj nacionalne ekonomije. Za razliku od drugih izvora energije, bez velikih problema može se lagerovati i prema potrebi koristiti. Raznolikost biomase je velika i može se planirati.

Energetski potencijal biomase je uvek prisutan, ima ga i kad sunce ne sija, i kad vetar ne duva, i kad je nizak vodostaj, i kada su prisutni "raznorazni" problemi na trasama gasovoda i naftovoda!!

Koliki je značaj i potencijal biomase u proizvodnji energije i zaštite životne sredine, može se zaključiti iz nekoliko primera:
- jedan hektar kukuruzne silaže može da obezbedi proizvodnju biogasa od oko 10.000m3, odnosno 22.000 kWh struje i oko 25.000 kWh toplote, što znači smanjenje potrošnje uglja u TE Kolubara od oko 40 tona, odnosno smanjenje potrošnje prirodnog gasa za proizvodnju toplote od oko 3.000 m3,
- iz stajnjaka četiri krave muzare moguće je na godišnjem nivou proizvesti oko 2.200 m3 biogasa, odnosno oko 5.200 kWh struje i oko 5.800 kWh toplote, što odgovara energetskim potrebama jednog četvoročlanog domaćinstva, uz istovremeno smanjenje potrošnje uglja u TE Kolubara od oko 10 tona, odnosno smanjenje potrošnje prirodnog gasa za grejanje od oko 700m3. 
U oba navedena primera proizvodi se CO2-neutralna energija, a kao sporedni proizvod nastaje značajna količina biođubriva, kojim se smanjuje upotreba mineralnih đubriva.

Pošto je Srbija suočena sa deficitom električne i toplotne energije i velikim ekološkim problemima, koji prate proizvodnju hrane i energije, opštine i regioni bi, realizacijom projekta Kogeneracija, biomasa i biogas – novi put za regionalni održivi razvoj smanjili velika zagađenja zemlje, vode i vazduha prouzrokovanih aktivnostima u industriji, energetici i poljoprivredi, omogućavajući u oblasti:

·         ENERGIJE:
-       korišćenje obnovljivih izvora energije iz regiona za proizvodnju električne i toplotne energije, smanjujući zavisnost od nafte, gasa, struje, čuvajući domaći strateški potencijal (ugalj, voda) za burna i neizvesna vremena, koja se već uočavaju u oblasti energije i vodnih resursa 
·         RAZVOJA LOKALNE EKONOMIJE I BORBE PROTIV SIROMAŠTVA:
-       Proizvodnju obnovljivih izvora energije iz sopstvenih resursa
-       Dostupnost novih tehnologija lokalnoj privredi
-       Razvoj lokalne privrede i smanjenje nezaposlenosti
-       Korišćenje degradiranog i zaparloženog zemljišta
-       Razvoj turizma i lova u „zelenoj regiji“ 
·         EKOLOGIJE
-       Upravljanje organskim otpadom koji nastaje na teritoriji opštine (poljoprivreda, industrija hrane i mleka, farme, komunalni organski otpad), tako da se istovremeno izbegne štetni uticaj tog otpada po životnu sredinu i omogući proizvodnja energije iz tog otpada preko biogasa.
-       Smanjenje zagađenja zemlje, vodei vazduha u blizini TE na ugalj (pepeo, CO2, ...)
-       Smanjenje emisije CO2, tj. ostvarivanje CDM sertifikata po Kjoto protokolu
-       Ekoznak za ostvarenu uštedu u upotrebi sirovina, resursa i energije. 
·         POLJOPRIVREDE
-     ublažavanje stanja u poljoprivredi koje je alarmantno i zabrinjavajuće (selo je u agoniji, umiru stari ljudi, a sa njima i sela; stočarstvo odumire; stotine hiljada hektara neobrađene zemlje; nepovratan odlazak ljudi sa sela...)
- povećanje prihoda poljoprivrednika, koji su sve niži i pored subvencionisanja
- poljoprivrednici i poljoprivreda sve više postaju proizvođači energenata, energije i goriva za transport
- korišćenje neobrađenog i zaparloženog zemljišta dobija novu i trajnu mogućnost za ekonomsko korišćenje
- ponovni razvoj stočarstva
- perspektiva za ostanak i povratak na napuštenu zemlju
- trajno stvaranje materijalnih dobara za ruralni razvoj i razvoj seoskog turizma.

Realizujući projekat Kogeneracija, biomasa i biogas – novi put za regionalni održivi razvoj, opštine i regioni bi bili u žiži dešavanja u energetskom i ekološkom sektoru, ostvarujući istovremeno ravnomeran regionalni razvoj, razvoj poljoprivrede i razvoj ljudskih resursa.


среда, 07. новембар 2012.

Stajsko đubre, biootpad? Ne - zelena energija i zaštita životne sredine!


Prirodni resursi su ograničeni i njihovo nekontrolisano korišćenje može da izazove propast ekonomije i krah društva ako se pitanje čuvanja resursa i životne sredine ne postavi kao najviši prioritet. Ta pitanja su u najvećoj meri vezana za pitanje proizvodnje i potrošnje energije, pa privredu treba preusmeriti ne energetsku efikasnost i obnovljive izvore energije. Smanjenje potrošnje energije i efikasno gazdovanje energijom, smanjenje zagađenja životne sredine i emisije ugljendioksida, povećanje udela obnovljivih izvora energije, povećanje sigurnosti snabdebanja energijom i zdravom hranom kao i povezivanje socijalne podnošljivosti su najvažniji ciljevi koji se postavljaju ispred svakog pojedinca, firme, lokalne zajednice, regiona i države. Tako ćemo stvoriti privredu koja zadovoljava potrebe ljudi, trajno i održivo.

Moderan život se ne može zamisliti bez energije kao što ne može bez vode i hrane. Bez energije ovaj blog ne bi bio dostupan za čitanje, u kućama bi bio mrak, a supa bi bila hladna. Dakle, energija nije luksuz već sredstvo za život. Bez stalnog i trajnog snabdevanja energijom nema razvoja i blagostanja. Ali energija i energenti nisu isti. Svaki energent i energija imaju prednosti i mane. Fosilni energenti su konačni! Oni se neće brzo iscrpeti, ali je kraj evidentan. Zato moramo tražiti alternativu. Moramo napraviti energetski miks za sigurnu budućnost. Jedna alternativa je BIOMASA – ZELENA ENERGIJA!

Svaka opština poseduje potencijal u biomasi koja se može koristiti za proizvodnju struje i toplote bilo da se radi o drvetu, energetskim biljkama, zelenoj masi ili o organskom otpadu i ostacima. Na taj način gradovi i opštine mogu ostvariti značajno smanjenje upotrebe fosilnih energenata što doprinosi ekološkim ciljevima države da smanji zagađenje zemlje, vode, vazduha i emisije gasova sa efektom staklene bašte. Energetski potencijal biomase je uvek prisutan, ima ga i kad sunce ne sija i kad vetar ne duva i kad je nizak vodostaj! Za razliku od drugih izvora energije bez velikih problema može se lagerovati i prema potrebi koristiti. Raznolikost biomase je velika i može se planirati.



I MLEKO I ENERGIJA, I MESO I ENERGIJA, I JAJA I ENERGIJA, I BIOOTPAD I ENERGIJA, I BIOMASA I ENERGIJA…

U ruralnim i poljoprivrednim područjima ljudi su često dezorijentisani, bez cilja i jasnog plana kako opstati i šta raditi. Narod se približava gradovima u kojima traže rešenje svog socijalnog statusa gde mladi i radno sposobni traže bilo kakav posao, a kada ga nađu teško se odlučuju za povratak. Stalni rast potreba za energijom i očuvanjem životne sredine i ozonskog omotača mogu dovesti do strukturne promene u ruralnim i poljoprivrednim regionima gde bi proizvodnja biomase i “zelene” energije stvorila perspektivu za ostanak i povratak na napuštenu i zaparloženu zemlju gde se stvaraju nova radna mesta i siguran posao na duge staze, jer je potreba za energijom i čistom životnom sredinom predpostavka održivog života. Preko energetike i ekologije dati razvojni impuls farmerskoj i ratarsko-povrtarskoj proizvodnji i da na taj način srpsko selo i seljaci ostvare višestruke i raznovrsne koristi koje bi ih motivisale da ostanu na selu uz veći prihod i bolji životni standard.

Stvaranjem uslova za povratak ljudi, i mladih i starih na selo, spasavamo ne samo selo nego i gradove i državu. Rešenje za mnoge probleme od poljoprivrede preko turizma, energetike, finansijske konsolidacije soljnotrgovinskog bilansa pa do ekologije i održivog razvoja države.

Potencijal obnovljivih izvora energije kojim Srbija raspolaže je značajan, prema veličini države, čak izuzetno veliki. Nažalost nikako da se stavi u funkciju, a mogao bi znatno da ublaži uvoznu zavisnost naše zemlje i da spreči odumiranje srpskog sela, da zaustavi odumiranje stočarstva, da aktivira preko 200.000 hektara zapuštenog zemljišta, da rekultivira degradirano zemljište (Bor, Kolubara,…). Takođe treba imati u vidu da u Srbiji postoje industrijski i stručni potencijali za proizvodnju glavne i pomoćne opreme za tehnologije koje koriste obnovljive izvore energije. Nažalost sve je u letargičnom, latentnom stanju a sve aktivnosti se mogu oceniti kao sporadične, a rezultati zanemarljivim.

Svinjarstvo i govedarstvo su tradicionalne grane stočarske proizvodnje u Srbiji. Postojeća i perspektivna proizvodnja stvoriće i visoku produkciju otpadnih materijala veoma opasnih u pogledu zaštite životne sredine. Istovremeno, zbog novih standarda u okviru poljoprivredne proizvodnje javlja se sve veća potreba za energijom i obezbeđivanjem standarda za bezbednu i sigurnu proizvodnju. Biogasna tehnologija je odgovor i rešenje pomenutih zahteva i problema.

Dosadašnja praksa da se čvrsti i tečni stajnjak odlažu direktno na okolno zemljište doprinela je zagađenju zemlje, površinskih i podzemnih voda, vazduha i oštećenja ozonskog omotača, što izaziva klimatske promene. Takva praksa stvara i ekološku i ekonomsku štetu. Istovremeno uvozimo velike količine đubriva za prihranu zemljišta na kojem se proizvode ratarske kulture, dok biootpad i stajnjak iz čega se dobija najkvalitetniji kompost bacamo gde stignemo. Srbija nema organizovanu proizvodnju komposta pa preko 90% svojih potreba podmiruje uvozom. Za proizvodnju komposta se najčešće koristi kuhinjski otpad, ostaci voća i povrća, talog kafe, ljuska jajeta, ostaci hleba, baštenski, šumski i poljoprivredni biljni otpad.

Otpadne industrijske vode i bio otpad iz proizvodnje hrane, pića, sokova, klanica, šećerana, mlekara, pivara, farmi itd izazivaju veliko zagađenje rečnih tokova, podzemnih voda, zemlje, vazduha i promenu klime. Rešavanje ovih problema je osnovni preduslov proizvodnje zdrave hrane, a kao prateći efekat pojaviće se značajna količina obnovljive „zelene“ energije i bio đubriva. Ako se ovom potencijalu doda biljna masa iz ratarstva i sa devastiranih i zapuštenih zemljišta, moguće je utvrditi veliki i neiscrpan resurs za proizvodnju energije.



DA LI ZNATE, DA . . .

* se iz silaže biljne mase sa jednog hektara može proizvesti oko 12.000 m3 biogasa tj. 66.000 kWh energije iz koje se može dobiti istovremeno 25.000 kWh struje i 25.000 kWh toplote, što znači smanjenje potrošnje uglja u TENT-u od 50 tona, odnosno smanjenje potrošnje prirodnog gasa za proizvodnju toplote od 3.000 m3!?

*se iz stajnjaka 4 krave muzare može proizvesti 2.200 m3 biogasa,odnosno 5.200 kWh struje i 5.500 kWh toplote , što odgovara godišnjim energetskim potrebama jednog četvoročlanog domaćinstva, čime se smanjuje potrošnja uglja u TENT-u za 10 tona,odnosno smanjuje potrošnja prirodnog gasa za grejanje za 700 m3!?

* jedan auto sa potrošnjom benzina 7,4 litara/100 km može preći sa godišnjim prinosom biogasa po hektaru oko 70-80.000 kilometara tj.skoro 2 obima Zemlje po ekvatoru!?

* 50.000 hektara zaparloženog zemljišta može da obezbedi proizvodnju 400.000.000 m3 biogasa što je po energetskoj snazi ravno godišnjoj proizvodnji prirodnog gasa u Srbiji od oko 230.000.000 m3!?

U navedenim primerima, proizvodi se CO2-neutralna energija, a kao sporedni proizvod nastaje značajna količina biođubriva, kojim se smanjuje upotreba mineralnog đubriva.

Kombinacija razlicitih bioenergija, npr. biogasa i peleta, izvor je razlicitih sinergijskih efekata: bioenergija-regionalna ekonomija, bioenergija-zapošljavanje i ostanak na selu, bioenergija-poljoprivreda, bioenergija-smanjenje potrošnje veštačkih đubriva, bioenergija-turizam, bioenergija-smanjenje potrošnje uglja u termoelektranama, bioenergija-smanjenje uvoza gasa, nafte i naftnih derivata, bioenergija-smanjenje zagađenja i klimatskih promena …

Deponija? Ne – energija i zaštita životne sredine!


Većina nas nije svesna da upravo smeće koje svakodnevno bacamo, ne razmišljajući šta će dalje sa njim biti, predstavlja veliki potencijal i jedno od rešenja za deficit struje i toplote, sa kojima se svake godine susrećemo. Sve izraženija glad za energijom, ali i sve veći ekološki problemi nameću potrebu da se proizvodnja energije učini ekološki i ekonomski efikasnijom i da se prihvati princip održivog razvoja, kao smernica za korišćenje energije u budućnosti. Mora da se poveća interes društva u celini da energetske potrebe zadovoljava novim, ekološki čistim sistemima baziranim na maksimalnom stepenu korišćenja energetskog potencijala, kako se više ne bi javljala dilema da li će biti struje i grejanja i kolika će biti cena. Izvori energije su tu oko nas i na nama je da ih upotrebimo na optimalni način. Mnogo toga što bacamo može da ublaži energetsku nestašicu i da donese prihod.

Malo, malo pa se u medijima pojavi vest da je neki grad zatrpan smećem. Bacamo smeće gde stignemo, a uvozimo mnoge predmete i materijale napravljene od reciklirane plastike! Deponije smeća su pune glodara i ptica, koje ugrožavaju zdravlje ljudi. Kada se smeće zapali, iznad gradova se pojavi gust dim, a o mirisu i da ne govorimo!



U industrijskim zemljama nastaje 300-400 kg smeća godišnje po osobi. Iskustvo je pokazalo da svaka tona kućnog smeća sadrži 150-200 kg organskih materija, koje su biološki razgradive. Pod uslovima ograničene količine kiseonika, razgradnja organskih materija pomoću bakterija odigrava se kroz četiri faze. Ovaj proces određuje nekoliko uticajnih parametara, koji se razlikuju od deponije do deponije: sastav smeća, gustina, vlažnost, veličina deponije… Sve su to veličine koje utiču na kvalitet života mikroorganizama koji stvaraju deponijski gas.

U središtu deponije nastaje nadpritisak, pa deponijski gas prelazi u okolinu. Prosečan sastav deponijskog gasa je 35-60% metana, 37-50% ugljen-dioksida i u manjim količinama se mogu naći ugljen-monoksid, azot, vodonik-sulfid, fluor, hlor, aromatični ugljovodonici i drugi gasovi u tragovima. Na osnovu navedenog sastava deponijskog gasa, može se uočiti da je on vrlo opasan po čovekovu okolinu, kako za zdravlje živih organizama, tako i po infrastrukturne objekte u blizini deponija, jer je metan u određenim uslovima vrlo eksplozivan. Koncentracija metana u vazduhu od 5 do 15 vol % stvara eksplozivnu smešu, pa su česti požari i eksplozije. Dokumentovani su slučajevi da su se gasovi, nepredvidivom migracijom usled povišenog pritiska u telu deponije, sakupljali u podrumima zgrada i šahtovima, nekoliko stotina metara udaljeni od deponije, gde su prouzrokovali ozbiljne eksplozije.

Pored opasnosti od požara i eksplozije, moguća su i fiziološka dejstva, kao što su:
- opasnost od gušenja u šahtovima i pri iskopavanjima na deponiji,
- mučnina, rane usled nagrizanja, trovanje od toksičnih komponenti gasa
- oštećenje vegetacije na deponijama i oko njh

Deponijski gas, zajedno sa ocednim vodama, zagađuje podzemne vodotokove, a migracijom gasa u atmosferu teško zagađuje i oštećuje ozonski omotač i klimu, jer metan ima preko 20 puta jači uticaj na stvaranje efekta staklene bašte nego ugljen dioksid.

Da bi se odstranili negativni uticaji nekontrolisanog širenja deponijskog gasa, izvodi se plansko sakupljanje i prisilno usmeravanje gasa ka mestu sagorevanja, što takođe pospešuje bržu stabilizaciju svežih delova deponije, smanjuje zagađivanje otpadnih voda, omogućava korišćenje energije na deponiji (grejanje, topla voda, struja). Zakonska obaveza sakupljanja i spaljivanja deponijskog gasa nameće pravo rešenje: sagorevanje gasa u energetske svrhe uz stvaranje ekonomske dobiti.

Jedan kubni metar deponijskog gasa ima toplotnu vrednost od 4-5kWh, što odgovara količini od pola litra lož-ulja ili 0,5 m3 prirodnog gasa. Ukoliko se po toni kućnog smeća proizvede gasa oko 180-250 m3 u vremenskom periodu od 15-20 godina, jasno je da se u deponijama smeća krije veliki energetski potencijal.

Za godišnju količinu od 50.000 tona (grad od 150.000 stanovnika) i vreme punjenja deponije od 20 godina na deponiji bi nastalo 200 miliona kubnih metara deponijskog gasa. Korišćenjem energetskog potencijala deponijskog gasa, moguće je godišnje proizvoditi 10 miliona kWh struje i 12 miliona kWh toplote. Proizvedena količina struje pokriva godišnje potrebe za strujom oko 2.500 porodičnih kuća. Na taj način se u termoelektrani na lignit štedi oko 20.000 tona lignita. Proizvedena količina toplote smanjuje uvoz gasa za 1,5 miliona kubnih metara.

Korišćenjem deponijskog gasa za proizvodnju energije smanjuje se emisija gasova staklene bašte usled sagorevanja metana iz deponije i smanjenja potrošnje lignita i prirodnog gasa, što sve dovodi u konkretnom slučaju do zbirnog smanjenja emisija gasova staklene bašte od preko 50.000 tona ugljen dioksida godišnje.

Ovaj pristup rešavanju energetskih i ekoloških problema rešava aktuelne probleme u našoj državi, stvarajući pretpostavke da sledeće zime imamo manje problema oko snabdevanja strujom i grejanjem. Možemo da živimo od smeća, a ne u smeću!

Maksimumi/minimumi

MAKSIMUM hladnoće usred zime!
MAKSIMUM potrošnje toplotne energije za grejanje, radijatori se pomamili, “gutaju li, gutaju” energiju, samo u Beogradu preko 40 miliona kilovat-sati toplote dnevno!
MAKSIMUM potrošnje uvoznih energenata, gasa i nafte, što stvara u Beogradskim elektranama rekord u dnevnoj potrošnji gasa od 3,1 milion kubnih metara i 600 tona mazuta!
MAKSIMUM dnevih troškova za energente u Beogradskim elektranama od 170 miliona dinara!
MAKSIMUM u proizvodnji struje u EPSu, koji ostvaruje do sada nezabeleženi dnevni rekord od preko 160 miliona kilovat-sati struje!
MAKSIMUM u bačenoj toploti iz TENT-a koja greje Savu i okolni vazduh sa novim rekordom koji je prema današnjim instalisanim toplotnim kapacitetima u Beogradu dovoljan za grejanje dva Beograda ili pola Srbije!
MAKSIMUM emisija zagađivača vazduha, vode, zemlje i ugljen-dioksida, koji izaziva klimatske promene, zbog čega dobrim delom imamo zimus ovakvu hladnoću, odnosno prošlog leta onoliku sušu, a koji nastaju sagorevanjem uglja u TENT-u i gasa i nafte u Beogradskim elektranama! Srbija je veliki emiter ugljendioksida izraženo kroz emisije po glavi stanovnika ili po 1000$ BND. Uvođenje poreza na emisije ugljendioksida od 20 evra po toni u EU od 2013. niko ne uzima ozbiljno u obzir jer smo mi uvek spremni da plaćamo razne neefikasnosti!
MAKSIMUM gubitaka energije u proizvodnji, transportu, distribuciji i potrošnji, neprimerenih standardima 21. veka!
MAKSIMUM “čuvanja socijalnog mira” sa “neadekvatnim” cenama energije koje ne mogu ni da budu adekvatne ako postoji prethodni maksimum!
MAKSIMUM potencijala u biomasi svuda oko nas, koja, ako se koristi kao obnovljiv izvor energije, čuva naš glavni fosilni energent – ugalj i drastično smanjuje uvoz gasa i nafte iz dalekih zemalja!
MAKSIMUM ličnih interesa koji se ostvaruju iz energetske i ekološke neefikasnosti, iz uništavanja prirodnih resursa, životne sredine, zdravlja i siromaštva ljudi!
MAKSIMUM “liderstva” u proizvodnji energije na Balkanu a i šire, na žalost “crne” i rasipničke.
MAKSIMUM nečinjenja i “ćemo, ćete, će” bez kvantifikovanja obaveza u određenom vremenskom intervalu!
MAKSIMUM državnih odluka i ekonomskih mera koje teraju građane Srbije da se greju strujom, uvoznim gasom i naftom, a dozvoljavaju da se kod nas proizvedeni peleti, briketi, balirana slama i kukuruzovina izvoze u Italiju i Nemačku, koje na taj način smanjuju svoju zavisnost od fosilnih energenata – gasa i nafte!
MAKSIMUM energetske zavisnosti, ekološke ugroženosti, rasipanja svih svojih resursa i nebrige oko interesa građana Srbije!
MAKSIMUM finansijskih izdataka za uvoz nedostajuće struje, uvoz gasa i nafte, što stvara sve veći rast spoljnotrgovinskog deficita i sve veće uzimanje kredita koji su za državu i narod svilen gajtan oko vrata!
MAKSIMUM izjava političara i zvaničnika Vlade da će se početak ove godine pamtiti ne samo po sportskim rekordima (vaterpolista, rukometaša i Noleta), nego i po rekordima u proizvodnji energije!!



Sve MAKSIMum do MAKSIMumA!
Sve MINImUM do MINImUMA!

Šta se (ne) vidi sa Spasojevine?


Na putu Beograd – Obrenovac, ispred „Male Kolubare“, skrećem levo ka Ibarskoj magistrali sa namerom da posetim moje selo Konatice, moje brdo SPASOJEVINU i moje reke Beljanicu, Peštan i Kolubaru. Tim putem sam se vozio i kad je bio zemljani, utaban (ugažen) mnogim „šinskim“ kolima sa stočnom zapregom. Ljudi su nosili u Obrenovac kukuruz, pšenicu, svinje, prasiće, kokoške, jaja, grožđe, jabuke, kruške, kupine, mušmule, šipure… Zdravu bio-hranu za narod koji živi u gradu, za svoju decu na školovanju, za rođake. Veći deo, naravno, da se proda, da se plati porez, da se popravi šporet, da se razduži zaduženo…



Leva strana puta brdovita, šumovita. Ređaju se mislođinska brda, draževačka brda, konatička brda. Svako brdo ima svoj naziv i svako gleda ravnicu ispred sebe ispresecanu rekama i potocima. Sa svakog brda vidi se zalazak Sunca. Tamo negde daleko u Valjevskoj Sunce se povlači na počinak obasjavajući naša brda poslednjim zracima pre nego što ceo kraj utone u mrak. Vinogradi i voćnjaci upijaju toplotu zalazećeg Sunca, stvarajući zdrave i ukusne plodove, darivajući ih vrednom narodu koji obrađuje i održava ovaj „Bogom dani“ misir.

Desna strana puta ravnica. Livade, njive, zabrani, gajovi. Trava, kukuruz, pšenica… Ravnica koja se lagano spušta do Kolubare i njenih pritoka Beljanice i Peštana.

Posle petnaestak minuta vožnje stižem na svoje odredište, moje selo Konatice. U centru sela crkva sa velikom portom, škola (i nova i stara). Levo iznad sela moje brdo SPASOJEVINA. Tu su Spasojevići imali svoje vinograde, voćnjake, šumu. Grožđe sa puno arome i slasti. Kroz vinograd po neka vinogradarska breskva, one male a mirišljave. Po obodu po neka sočna kruška i obavezno mušmula. Svi mirisi izmešani sa mirisom šume ispod vinograda, mirisom brdske trave i lekovitog bilja, mirisom bordovske čorbe su tu. Kad god dođem, ja ih „čujem“. Na sredini vinograda veliki orah, naš Vidikovac.



Tu smo učili geografiju. Domaću, nacionalnu. Naš učitelj ostavlja motiku, puni lulu i prilazi orahu. Tamo levo, vidite u daljini planinu Bukulju, tamo izvire naš Peštan. A ono je crkva u Lazarevcu. Pa crkva u Radljevu, Stublinama… A ono plavo, krivudavo, što svetluca kroz šume i zabrane! E, to je Kolubara sa svojim pritokama: Beljanicom, Turijom, Peštanom… To nam je dala priroda. Mnogi u svetu bi dali silne pare da imaju tako nešto, jer je voda prvi uslov života. Zbog nestašice i zagađenosti vode, svakog dana na našoj planeti umire mnogo dece i ljudi. Vaši preci su uspeli da ovo blago sačuvaju za vas. Čuvajte i vi za nekoga ko će posle vas ovde živeti, a oni neka čuvaju za one koji će živeti posle njih. Ako vam neko uništi Kolubaru, ugroziće vaš život i život vaše dece.

A ono desno je Obrenovac. Tamo se Kolubara uliva u Savu. Velika i golema reka. Kad odrastete, a naša Kolubara i njene pritoke postanu za vas male, ići ćete tamo da se kupate, da se družite sa vršnjacima. Gledajući niz Savu, videćete Dunav, evropsku i našu reku. Silazimo sa oraha čvrsto rešeni da ćemo ispuniti zavet i da ćemo sačuvati „to što niko nema“.

U dilemi sam, da li da idem levo na brdo ili desno, do reke. Idem desno, pored crkvene porte da se „razdrmam“ i pripremim za uspon na brdo. Približavam se mojoj „prvoj“ reci. Posle nekih 600 metara vidim rečno korito naše „Bare“, kako smo od milošte zvali reku Beljanicu. Divna reka. Stotinak metera ispod kuće. Za dečaka od 7 godina velika, za mladića od 14 mala. Za narod koji tu živi, izvor života. Tu sam naučio da plivam, da pecam, da prepoznajem ptice i drveće. Da volim prirodu i da joj se divim. Još uvek čujem žamor, smeh. Vodu kako žubori kao da nešto kazuje.

Evo me na mostu preko Beljanice. Ispod mosta tanka vodena nit koja jedva da curi. Rečno korito puno svega i svačega: plastike, granja, krpa, pleha… Samo nema one divne „male“ reke, na kojoj su se napajale domaće i divlje životinje. Nema vidri, rakova, žaba, belouški, krkuša, klenova… Nema lastavica da se kupaju u vodi. Nema one rečne mikroklime koja je priobalju donosila sočnu, zelenu travu. Nema naroda pored reke. Nema veša opranog u čistoj reci, pa raširenog po vrbacima da se suši. Tek po neki vrabac kao da je zalutao, pa traži način da i on negde odleti. Ko je ukrao našu Beljanicu?

U tom razmišljanju stižem do Peštana. Reka koja dolazi iz planinskog masiva ispod Aranđelovca. Na mestima brza, na mestima široka i mirna. Obala ravna, peščana, sa vrbacima i topolama. Na drugoj strani obala strma, usečena, nekoliko metera do vode. A posle stotinak metara peščana strana i vrbaci prelaze na onu stranu, a strma obala na ovu. I tako do Kolubare. Ponegde „brodovi“. Mesto na kome je reka toliko plitka da se može pregaziti i preći na drugu stranu, a da se suknje i kratke pantalone ne okvase. Konjska i  volovska zaprega natovarene plodovima rodne ravnice obavezno zastanu da se životinje osveže, pa da onda nastave ka svom cilju.

Još ne vidim reku, ali sam zasigurno blizu. Provlačim se kroz granje, tražeći neku stazu, koju su napravili ribolovci ili deca kada dolaze na kupanje. Ili kolotrag. Izlazim na „Rajin brod“. Mesto gde su ljudi iz Konatica prelazili u Poljane da pokupe svoju letinu ili da posete svoje prijatelje i rođake. Čuveni violinisti iz Piromana, Crnja i Belja, često su dolazili preko ove reke da sviraju na igrankama i svadbama. Malo niže beše drveni most, koji su pravili meštani da mogu da pređu preko reke kad je visok vodostaj i voda hladna. To je onaj most iz filma „Ko to tamo peva“, sa kojeg je Bata Stojković upao u reku. Most je oronuo a hirovita reka ga je odnela neznano kuda. Nema čamca i čamdžije koji na svaki poziv sa one strane reke, ostavlja svoj posao i dolazi do reke da preveze putnika-namernika na drugu stranu. U bilo koje doba dana i noći, možda je neko u nevolji.

Konačno sam došao do vode!? Da li je to uopšte voda? Crna tečnost. Ubijena voda. Uzimam pesak iz vode, a u ruci crna smesa peska, čađi i ugljene prašine. Pogledam vrbe, a one tužne, okreću se na drugu stranu. Iz vrbaka ne viri ni jedan štap za pecanje. Iznad vode tek po neki vilin konjic. A bilo ih je na svakom „udilu“ po nekoliko da odmaraju uz tiho treperenje prozirnih, šarenih krila. Ne vidim ni bizamskog pacova koji glasno frkće ulazeći i izlazeći iz svojih kanala.



Niko ne vadi pesak i šoder. A mnogi su kuće i štale izgradili sa peskom iz Peštana. Iznenada, čujem traktor. Dobro je. Ljudi dolaze na reku. Idem ka traktoru. Kad tamo čovek istovara punu prikolicu šuta i smeća na samu obalu reke. Smetlište!? Aman čoveče, zašto tu? „Zar ne vidiš, reka je crna, priobalje je crno. Sve je crno od crne struje. Valjda je ovde mesto i za naš otpad“ – reče mi čovek. Kao da je neko u centru sela stavio znak „àReka: odlaganje smeća i šuta“! Brzo se udaljavam ne verujući da sam budan. Sve mislim da sanjam ružan san. Pitam se kako je moguće da tako nešto dođe u san.

Žurim u centar sela, pa onda levo na moje brdo. Tamo smo se jurili po jarugama, pomagali u branju divljih kupina i šipura, skupljali šljive i dženerike za rakiju. Brali grožđe. U podrumu puno drvenih buradi sa rakijom i vinom. Višak grožđa za prodaju na zelenoj pijaci u Obrenovcu. Penjem se uz brdo.  Sve manje daha.

Sve više iznenađenja. Ne vidim vinograde, voćnjake, ljude. Ulazim u šumu ispod našeg vinograda. Jedva primećujem kolski trag. Granje, lijane, ostruga, šipražje… Ovde je nekada bio vinograd (smederevka, hamburg, tamjanika, kameničarka, dinjka, bjelovar…). Dolazim do mesta gde je bio orah. Naš vidikovac. Gledam i čudim se.

Neka „nova“ brda zaklanjaju izvorište Peštana. Ogromna količina iskopane i prevrnute zemlje sa kopova uglja stvara nove predele koji podsećaju na pejzaž Meseca. Nepregledne površine jalove zemlje na mestu gde su bile plodne njive, pašnjaci i livade, šume… Hiljade i hiljade hektara uništeno, devastirano. Zagađen vazduh. Neprijatan miris dima koji zajedno sa prašinom stvara strašno aerozagađenje. Zagađene reke, potoci, bunari. Ubijen biljni i životinjski svet. Ubijena klima. Nema suživota sa prirodom, koja je ovde bila darežljiva i darivala nam sve što je potrebno za zdrav i samoodrživ život. Prvobitni izgled terena koji se video sa brda Spasojevina u potpunosti se izgubio.



Veliki „glodari“ po ceo dan prekopavaju, otkopavaju, prevrću jadnu, napaćenu zemlju. Ispred njih “kaznena ekspedicija” raseljava sela, izmešta škole, crkve, groblja, seoske puteve… Uništava se zemljište za stanovanje, poljoprivredu, prirodna staništa za divlje životinje i ptice. Nema vode za piće. Bunari nisu za upotrebu. Izmeštaju se rečna korita što dovodi do poremećaja prirodnog odvodnjavanja i drenaže zemljišta. Narod sateran u grad. Bez posla, bez zemlje, bez perspektive. Ljudi prinuđeni da menjaju način života. Odbačeni, sa velikim zdravstvenim problemima. Bez prava na život u zdravoj životnoj sredini čiji kvalitet treba da omogući život dostojan čoveka.

Pratim voz natovaren ugljem koji napušta područje KOLUBARE. Transport uglja na desnu obalu SAVE, da se jedna energija transformiše u drugu, da se jedno zagađenje pretvori u drugo. TENT. Proizvodja struje. Dimnjaci. Oblaci dima koji kuljaju u nebo 24 sata dnevno. Izbacuju u vazduh i rasipaju po bližoj i daljoj okolini opasne produkte sagorevanja uglja: pepeo, azotni oksidi, sumpordioksid, lebdeća prašina, ugljendioksid, teški metali (živa, olovo, kadmijum). Opasne zagađujuće materije koje direktno utiču na zdravlje ljudi, životnu sredinu i budućnost života, lokalno i globalno. Milioni tona pepela i šljake zauzimaju 1000 hektara plodne zemlje, zagađuju reke i podzemne vode i ugrožavaju snabdevanje pijaćom vodom. Sa osušenih oboda pepelišta diže se u vazduh prašina opasna po zdravlje ljudi i kvalitet poljoprivrede.



Ogromna količina toplote odlazi u okolinu stvarajući “termičko” zagađenje što  negativno utiče na živi svet. Istovremeno, država uvozi velike količine nafte i gasa za grejanje stanovništva i industrije. Za svaki megavat sat potrošene struje (1MWh=1000kWh) iskopano je više od 2 tone uglja čijim sagorevanjem u TENTu nastaje 500 kg pepela, više od 1500 kg ugljendioksida, i biva bačeno u okolinu oko 2000 kWh toplote što je ekvivalentno 200 kubnih metara zemnog (ruskog) gasa. Svako ko troši struju treba da zna i razmišlja o svim negativnim efektima proizvodnje struje iz domaćeg lignita. Jer, šta bi bilo ako prosečno domaćinstvo koje potroši godišnje 5000 kWh struje sa računom za struju dobije račun za bačenu toplotu ekvivalentno ceni 1000 kubnih metara zemnog gasa, račun za troškove vraćanja u prvobitno stanje degradiranog zemljišta i paket u kojem se nalazi 2500 kg pepela, balon sa 7500 kg ugljendioksida, balon sa…

Spuštam pogled sa dimnjaka TENTa. U blizini vidim veliku farmu svinja. 30.000 tovljenika godišnje prosečne težine oko 100 kg napusti farmu i ode na put bez povratka. Narod mora a i voli da jede meso i prerađevine od mesa. Pored farme ogromne količine stajnjaka, osoke i klaničnog otpada. Veeeliko zagađenje površinskih i podzemnih voda, zemlje, vazduha, klime i ozonskog omotača. Preko 100.000 tona opasnog stajnjaka godišnje. Na par kilometara od farme svinja, farma krava muzara. Narod troši mleko i mlečne  proizvode. U blizini farme odloži se preko 12.000 tona stajnjaka koji zagađuje površinske i podzemne vode, zemlju, vazduh, klimu i ozonski omotač. Obe farme troše struju, zbog čega rudari u KOLUBARI kopaju ugalj a TENT proizvodi struju stvarajući već pomenuto zagađenje. Obe farme troše toplotu za grejanje, sanitarne potrebe, sušenje žitarica pa država uvozi naftu i gas.

Ne znam više na koju stranu da okrenem pogled. Da li sve što vidim sa SPASOJEVINE mora da je crno, crnje, najcrnje? Ne prihvatam da je sve viđeno nužnost, da su ugroženo zdravlje ljudi i uništena životna sredina neminovnost. Ne prihvatam tvrdnju da nismo bogati da pijemo čistu vodu, jedemo zdravu hranu, dišemo čist vazduh, da se kupamo u čistoj reci. U tom razmišljanju, u stanju rezignacije, razočarenja, tražeći rešenje i izlaz iz naizgled bezizlazne situacije ugledah zelenu tačku koja treperi, pulsira, spremna za pokret, za zaokret, za akciju.

ZELENI SRBIJE. Zelena ideja. Vizija jedne druge, zelene, čiste Srbije.

Stanje u Srbiji je alarmantno i neodrživo. Sve što je trebalo da se uradi juče, prekjuče, pre neki dan a nije urađeno dovelo nas je u situaciju da imamo težak kamen o vratu koji nas vuče u prljavu vodu, zagađen vazduh, na devastiranu i uništenu zemlju, u zdravstvene probleme… Sagledavajući nagomilane probleme a u interesu opstanka svakog pojedinca i države u celini, bez odlaganja prionuti na posao kako bi smo stvorili energetski, ekološki, socijalno trajno održiv koncept razvoja u svakoj opštini, gradu, selu. Hoćemo privredu zasnovanu na obnovljivim izvorima energije, poljoprivredu koja proizvodi hranu, obnovljive energente, bioeko proizvode. Hoćemo energetsku efikasnost u proizvodnji i potrošnji energije sa smanjenjem emisije ugljendioksida, jer na svojoj koži već osećamo klimatske promene (zemlja ispucala da propada dečija noga, dogodine možda noga odraslog čoveka). Hoćemo koordinaciju razvojnih planova regiona sa usmeravanjem ka energetsko-ekološkim sistemima koji ne ugrožavaju životnu sredinu sa usmeravanjem na snabdevanje obnovljivim izvorima energije iz regiona. HOĆEMO DA SEJEMO IDEJE A DA ŽANJEMO BUDUĆNOST. Hoćemo da stvorimo šansu za mlade ljude da ostanu u selu, u svom zavičaju i da svojom vitalnošću i spontanošću seoskog života daju impuls održivom životu u ruralnoj sredini.

Ako odmah krenemo da rešavamo pitanje zagađenja reka, šuma, otpada, zemlje, vazduha, ako stvorimo svest o posledicama zagađenja možemo očekivati značajna finansijska sredstva koja se usmeravaju u regione  gde je prioritet održiv razvoj zasnovan na zaštiti životne sredine, razvoju novih tehnologija i otvaranju novih radnih mesta.

Neobaveštenost i nečinjenje onih koji vode privredu i ekonomiju ne može i ne sme biti izgovor. Stalne političke smene ne smeju ignorisati dugoročne ciljeve. Očekujemo i insistiramo da država pređe sa reči na dela, da pređe  sa „ćemo, ćete, će“ na kvantifikovanje obaveza u određenom vremenskom intervalu, da stvori ambijent za privatnu inicijativu, da uspostavi sinergiju između gradova i regiona.

ZELENI SRBIJE ne žele da čekaju da se vlast edukuje. Zeleni Srbije edukuju narod, pozivajući ljude da preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke. Hoćemo da informišemo stanovništvo o energetskoj efikasnosti, o novim zelenim tehnologijama u proizvodnji energije i hrane, o klimatskim promenama već uočenim i na našim prostorima. Tako ćemo svi razumeti tržišnu ekonomiju i pluralizam ideja razvijenog sveta. Javnost će tada definisati zahtev državnim organima za uspostavljanje ekološkog, efikasnog, racionalnog i bezbednog društva.

Sa takvom vizijom, prateći „zelenu tačku“, vraćam se do farme svinja i krava muzara, gde vidim „Zeleni energetsko-ekološki centar“. Rešavanjem ekološkog i energetskog problema iz biorazgradljivog otpada (stajnjak, osoka, klanični otpad) uz dodatak biljne zelene mase proizvodi se na farmi:

-          8.000.000 kWh zelene struje godišnje što podmiruje potrebe farme i godišnju potrošnju struje oko 1.400 domanćinstava:

-          7.000.000 kWh toplote, što smanjuje uvoz gasa za 800.000m3 godišnje

-          10.000 tona čvrstog biođubriva i 28.000m3 tečnog đubriva, čime se supstituiše upotreba velikih količina veštačkog mineralnog đubriva (KAN)

Farma na ovaj način eliminiše plaćanje ekoloških kazni, smanjuje potrošnju čiste vode i stiče zelene sertifikate o smanjenju emisije metana i CO2 u atmosferu, koji oštećuje ozonski omotač i izaziva klimatske promene.

Istovremeno, ovo znači da se u Kolubari neće kopati 16.000 tona uglja, koliko bi bilo potrebno za proizvodnju struje koja se proizvodi na farmi, što smanjuje količinu pepela od 3.000 tona, emisiju ugljen dioksida od 12.000 tona kao i emisiju svih ostalih štetnih materija u blizini TENTa, odnosno na kopovima uglja. Na ovaj način, pridružujemo se opštem svetskom trendu za ublažavanje klimatskih promena i ujedno čuvamo naše prirodne resurse (vodu, ugalj).

Pratim zelenu tačku koja je na kopovima Kolubare. Vidim ljude kako puni elana i životnog entuzijazma vraćaju život devastiranoj i izraubovanoj zemlji. Vidim ogromnu količinu peleta, zelenu struju i toplotu, bio đubrivo. Novi život, obnovljiv i održiv. Vidim narod koji udiše čist vazduh, pije bunarsku vodu, jede zdravo povrće i voće.

Vidim Beljanicu i Peštan u plavo obojene.

Hvala vam, Zeleni Srbije! Sa zelenom vizijom možemo pobediti neprijatelja koji se zove rasipanje, prljanje, uništavanje prirodnih resursa, životne sredine, zdravlja i budućnosti ljudi, vlast radi vlasti, lični interes po svaku cenu. Osećam zadovoljstvo što mogu da očekujem ispunjenje zaveta sa brda Spasojevina: čuvajte „to što niko nema“ za one koji će ovde živeti posle vas, a oni neka čuvaju za one koji će živeti posle njih!